Трава расте, лоше се сања

Трава расте, лоше се сања,
дубоко извире из дисања,
немир обухвата луч живе мисли,
корак смерно осећа свест.

Просто праштам љутњу ближњег,
понављам реч коју најбоље слутим,
на путу без људи се будим,
и утапам своје виђење просветли.

Слободно умивам, лице топлином,
и видим све оно што обично памтим,
и не желим назад да се вратим,
дочекују ме руке оних које волех.

Неки трен оживе у мени
и никад се не заврши,
између две далеке речи, расплину се,
предодређеност, за сад вечно.

Остао сам у свежини јутра сам,
ни тамо ни овамо,
ни далеко ни још даље,
ни трага, ни зоре, ни мрака.

Трава расте, лоше се сања...

Синиша Влајић (08.03.91)