На велики петак

За узврат се покреће чврста стега милости,
према сјају дубине, ка белини смерности,
и дрхтај се изгуби у седам градова,
и дође пред сан огледало трајања.

Замућен видик постојања слутње живи,
и траје дан и може да стане да настави,
и сунце да се угаси, да сване у ноћи,
да нежне речи прострује у нечијој снази.

Сутра је осетило данас на ивици тренутка,
на крајевима су руке вукле ка распећу,
и винуо се поглед до престола,
и заробљени занос примакао до спокоја.

Унижена светлост је остала у причама,
свете мисли у узнесеним душама,
лето охлађено хладноћом људског осмеха,
лепо време било је до бола тужан привид.

Седеле су на камену сенке заборављених речи,
погажено бледило је удисало последњи издисај,
и нису раздвојене реке примиле никога,
продужена стрепња је растурала раба Божијега.

На велики петак се враћало своме почетку,
мисли су чишћене молитвама за мир душе,
постојала је клица нечег налик на љубав,
човек је трајао, испуњен величином долазећег препорода.

Синиша Влајић(03.04.91)