Светковина

На сваком почетку налази се прегршт речи које знам,
и слутим да могу да их објасним покретом,
из мале чежње која се однекуд јави,
па близу мене бди, и јутро ми чини веселим и дугим.
Да знаш, да сваким погледом носиш дан,
кога знах из четири бела гласа која чујем,
када нада утиша зов корака који иду,
путем који цвета једном и још једном на више.
Мисли, јасно зборе што твоје усне нестваром воде,
као благи лет некога кога знаш дуже,
од свеколике мимикрије која зна да се незнано појави,
у мени, у теби у животу кога често срећемо.
Близу почетка је љубав затворена својом дубином,
и жељом да лепе ствари трају дуже од стварности,
од хладног недокучивог спуштања тежњи,
на узаврели асфалт града који немирно спава.
И ти си сена мојих снивања која одувек трају,
и магла је густа да би видела лик који се крије,
иза твоје пете, иза твога петог корака,
који је бржи од осталих, знаш и сама зашто.
Колико год пута да нестанем ти докучи због чега,
се опет враћам, па склопи око нежно,
као када успављујеш некога ко те с надом жели,
и благосиља сваку реч коју кажеш за миран трај.
Ако је могла да настане нит, на сваком крају
је држи оним што се зове: “било шта у једном за век”
који следи наше мале излете у оно што чини,
вечне односе и везе које баш сада желиш.
Намириће се појам, онога што ће доћи од себе,
за себе, за неки дан који ће с миром пунити душе наше,
и трајаће трен као муња пред престолом Творца,
довољно дуго да се пробудимо заувек са јасним виђењем.


Синиша Влајић (07.06.96)