Плима

Погледао сам и видео да оно што пролази,
оставља траг у виду сенке, облика или речи,
заробљено у свом битку, чекајући да одговорим,
са јасном мишљу о почетку свеобухвата.

И тако да једном, нисам могао наћи,
човека који стоји у магли са саборним смислом,
да ће заувек наћи сваки покрет који појам чини доживљајем,
а обраћање се осредње омеђи својим гласом.

Рекао сам да мноштво чини целину са надом,
као да неко у зори довлачи хладну мисао,
и сања да може допрети до онога што увиђаш,
што догађам неким даном светлим као мај.

Ноћ када говорим лије наду у бескрај да могу,
видети више од краја што носи слутњу пре почетка,
и нада да јутро носи заборављен осмех обичног,
увиђајног покрета који руши неки закон.

Трен је наизглед довољан да успем да се досегнем,
да могу чинити јутро као осмех што иде са тобом,
и дочекујем занос који помиње моје име,
у сванућу наде проживљеног, добијеног хлеба.

Са сваким новим листом се буди осврт на чест корак,
који граби ка бујицама свога препознавања,
и када не може да постоји стаза којом ходим,
ни када нема магле која ће будити сутра.

Врхом иде и смеје се топлим смешком,
из очију се провлачи корак који нежно милује простор неког сна,
дана који се смеје, видањем лоших догађаја,
и сновиђења и бдења над јаким, необичним треном.

Са надом да ћу успети, свитњу дошивљавам као дар,
и не желим чути што се поје туђим словом,
и гласно се изражавам, јер боље не могу,
и маштам и надам се да ћу започето окончати.

Свици су бајно носили поступке које желим,
да се присетим главном мишљу, шта је почетак свега,
и пријало би ми да гледам у сунце које се да,
са свом својом ширином, прекрасном да знаш.

Сачекај и догоди ће се, у трену дугог трајања,
као код пролазника на обали који сања отвореног ума,
таласом који одоздо на горе плива,
са плимом наших сећања који затварају круг сјаја.

Синиша Влајић