Нада у нас

Настаје оно што јутром обасјаће стих долазећих мисли,
а ми, помало спремни и саткани од сновиђења и благих осмеха,
гледамо ка одразима наших буђења, питајући се где је онај сан
који нас је открио и умио истином која је нежно дошла и остала у нама.

Ако иштеш да јутарње сећање брзином светлости не оде,

да престане да измиче оно што осећаји у теби роде,

застани мокар, запљуснут таласима вечне воде - босих ногу

након плиме покушај да видиш куда отисци у песку воде.

Нико није толико далеко као што је изгледало у први мах,

када смо на сатену белих пупољака спуштали месец и смејали се глаголима у настајању,

када смо причала наслоњени  на речи које су придржавале вечно и непролазно,

када смо путовали тамо где нико осим нас неће стићи.

Били смо млади у духу и спремни да увек имамо свој став супротан свему,

да не личимо ни на кога осим на нас саме, по суштини, по смислу,

у складу са кретањем звезда и дахом магнетних бура са сунца,

које долазе неумитно и које ће тек донети нешто што ће личити на дуг сан.

Заиста имам наду у нас, да ће ново и нежно прекрити збиљу дуге ноћи и чемера,

да ће магла избледети од љубави која ће пловити цветним пољима,

а ми бићемо ту негде у простору без пуно димензија, са помало нествара,

у простору где се речи полако изговарају и одређују ток кретања живота.

Група аутора

19.12.2011.