Пуно јасније

Некада сам ишао стазама које су биле тамо негде и никада више, некада сам пролазио пределима којих нема више ни у сећању. Некада сам смишљао стихове и певао о нечему што далеко је, што моје искуство тек у наговештају осети. И трудио се да одсликам све што носи лепог доживљаја дан,  да додирнем белу светлост у ветру који се одваја од свога сна. И маштао, да сам зрак чија је сврха да некога мало загреје па да се врати извору који нема ни почетак ни крај.

...

И тако су пролазиле године и заборавио сам зашто зора  осветљава пут који води до нествара, зашто се границе губе када се уздише душа до апсолутног праштања, и када немерљиво струји сваки део бића пуног бола, где сузе потапају просторе заборављених снова. Заборавио сам, зашто се крећем, где идем, ко осветљава моје дешавање у тами бројних заблуда које су се сабирале и гушиле мој дух који је одувек желео да буде слободан.

...

Свака тачка кроз коју пролази мој живот је раскрсница која има безброј путева, са безброј разлога да ни једним од њих не кренем. У свакој тачки постављам исто питање суштине, крајње суштине... и људи пролазе и пролазе и неко од њих пре неки дан се насмеја и рече: “Синиша опусти се,  једног лепог дана престаћеш бити само део целине и тада ће ти све бити пуно јасније...”… 

Аутор: Синиша Влајић

20.11.2011