Гранични прелаз

Једног лепог суморног дана враћао сам се из Добоја преко Шамца до Београда.  И у том враћању родноме граду морао сам да пређем неколико граница.  На граничном прелазу Хрватске према Србији стајао сам као и обично у колони кола која су чекала да прођу стандардну процедуру контроле пасоша и пртљага. Приближавао сам се граничном прелазу и када сам био други по реду, видео сам нешто што је потпуно излазило из сивила предвечерја и границе као места које раздваја људе и народе. Симпатична црнокоса милиционерка је седела у граничној кућици и прегледала је пасоше путницима. Иза ње је стајао њен колега и полако јој је масирао рамена. Дошао сам на ред. Док сам предавао пасош видео сам јој на лицу умор али и велико задовољство што јој колега, који је и даље масирао, помаже да преброди дуге сате монотоног и не пуно инспиративног посла. Узела је пасош са невиђеном лакоћом и он је почео да јој поиграва у рукама док га је вештим покретима скенирала. Гледао сам је лице, она мене није видела, знала је да неко (ја) ту, али сам јој био незамисливо далеко. И ја и мој пасош и тај гранични прелаз и све те процедуре које је научила и све те рутине које је свакодневно радила. Она је била негде горе, тамо где нема бола, где неме несклада, где се све добија и даје кроз осећања. Тамо где је љубав основа и крајњи циљ сваког кретања. Она је лебдела на облацима сјаја који су су се кретали ка даљинама непролазних времена... У једном тренутку се вратила назад, окренула се ка своме колеги и дала му је смешак који је прекрио све његове немире и страхове из детињства...

Када је завршила скенирање и гледање у, односно, кроз мој пасош, вратила га је још суптилније него што га је узела. Пасош ми је скоро испао из руке када сам осетио те искре и та струјања које је она на њега пренела. Поздравио сам је и кренуо. Није ме чула, њене руке су у ваздуху чекале нове пасоше да понове тај нестварни и неухватљиви плес ... Изнад тог граничног прелаза створена је спирала позитивних таласа која се ширила у бескрај.

...

И видео сам, негде далеко у будућности, како су од тих граничних прелаза настала места на која су путници радо долазили да се окрепе, да добију вољу и надахнуће да иду даље, да поразговарају са људима добре воље (граничном милицијом) који су били ту да им помогну на сваки могући начин. И негде у ћошку једне од тих граничних кућица видео сам слику оних који су утемељили границу будућности,  црнокосу милиционерку и њеног колегу, који је и даље масирао.    

Аутор: Синиша Влајић

11.11.2011