Боранија

Када сам био мали нисам волео да једем боранију и још нека друга јела, која су по свом садржају била здрава али су по мени била веома неукусна. Бака ме није терала по сваку цену да једем оно што нисам волео, док је мама од мене  очекивала да поједем све оно што су и други укућани јели. Пошто су отац и мајка радили преко недеље, обично бих ја ручао пре њих и тако елиминисао сваки потенцијални проблем по питању хране коју нисам волео. Једино смо недељом ручали заједно и тада се и десио догађај који ми је помогао да решим моју слабост са храном.

Био је летњи дан. Бака и деда су раније ручали и сели су у двориште испод великог ораха. Ја, отац и мајка смо били у подруму спремајући се за ручак. Мајка је изнела на сто шерпу са боранијом. Када сам то видео схватио сам да сам у великом проблему. Од бораније ми је било мука и сваки пут када бих погледао оне пантљике и осетио у ваздуху тај неодређени укус једина мисао ми је била да што пре одатле побегнем.  Као клинац сам био мршав и вероватно из мајчине перспективе није било ни мало пријатно гледати ме како мрљавим и стално нешто извољевам. Тог дана она је решила да ме натера да боранију по сваку цену поједем. Нисам знао шта да радим. Покушао сам да преговарам али једино што сам успео да тада изборим је место где ћу да ручам, о томе шта ћу да ручам више није постојала никаква дилема. Сео сам испред подрума, гледајући истовремено и оца и мајку који су били у подруму и баку и деду који су били у дворишту. Мајка је пришла и сипала ми боранију, уз пут говорећи баки да се случајно не меша у ову ситуацију и да би било добро да ми више не попушта по питању хране.  Бака је била веома толерантна по питању мојих прохтева. Вероватно и више него што би требало. Гледао сам у тањир и он је гледао мене, и тако смо се гледали, ... Мајка је неколико пута рекла да почнем да једем. Оклевао сам. Покушао сам баки да дам неки сигнал да ми помогне али ми је она погледом рекла да ће ми помоћи сваког другог дана, али тог веома тешко, јер је мајка, више него очигледно, била одлучна да пресече моје одбојне ставове о боранији и сличним куваним травама. Када сам видео да ми нема помоћи замрзнуо сам ту ситуацију и мислима сам се пренео у будућност.

Седео сам са женом у трпезарији нашега стана и ручали смо. “Да ли знаш”, рекао сам жени, “када сам био мали нисам волео боранију.” “Нисам то знала”, одговорила је.  “А видиш сада уживам у свакој храни коју ти спремаш, чак сам се и угојио мало више него што би требало”. Насмејала се и наставили смо да причамо о неким другим стварима...

Вратио сам се у стварност и почео сам полако да једем. Отужан укус је и даље био ту и сваки залогај ми је био веома мучан и тежак. Борио сам се и на крају сам се некако изборио са том боранијом.

Тог дана су сви били срећни, мајка што је њен оштри педагошки курс дао резултат, бака што је избегнута конфликтна ситуација и ја јер сам био свестан да ме у будућности чека жена која ће ми правити најлепшу храну и у чијој боранији ћу искрено да уживам... И заиста се тако десило.

Аутор: Синиша Влајић, 21.02.2011. год.