Пешачки прелаз

Пре пуно година ишао сам од мог Факулета (ФОН) ка Славији и размишљао сам о томе колико је живот предодређен а колико сам човек утиче на свој животни пут. И отприлике ми је размишљање ишло у следећем смеру. Кључни тренуци (тачке) живота су предодређени (рађање, удаја(женидба),...), док на пут измеђе неке две кључне тачке живота човек у некој мери може да има утицај...

То размишљање је тема за себе  и њега спомињем као неки контекст у коме сам био, као нешто што ми је можда мало више појачало духовну перцепцију у догађају који је следио.

На пешачком прелазу између хотела Славије и некадашњег биоскопа Славије (улица Мекензијева, некадашња маршала Толбухина) једна стара бака ме је ословила са Сине и замолила да јој помогнем да пређе улицу. Рекао сам јој да ме ухвати под руку и полако смо кренули. Док смо прелазили улицу она ми је рекла: “Сине, немој никада да пушиш цигаре”.  Ја сам јој рекао да ме то не привлачи и да никада нисам осећао потребу за тим. Наставила је: “Имала сам сина твојих година, који је преминуо од рака грла”. Тихо, можда више за себе, сам рекао субина и тако се наш разговор завршио. Прешли смо улицу. Она је кренула ка Црвеном крсту, док сам ја продужио ка центру града.

Размишљао сам о догађају који се десио и почео сам да изводим неку своју духовно-формалну логику. Бака ме је ословила са Сине и успоставила је релацију Мајка-Син између мене и ње. Затим ме је рекла да не пушим, што значи да је ме саветовала (учила) шта да радим (Мајка учи Сина). А затим је рекла њено болно искуство у којој је она научила од свог Сина колико су штетне цигаре (Син учи Мајку).

На основу наведеног сам закључио да Мајка учи Сина, оно што је Син научио Мајку, да Син не заборави оно што већ зна (са чим је научио Мајку).

Из наведеног сам извео још општији закључак:

Ја учим тебе, оно што си ти научио мене, да не заборавиш оно што већ знаш.

Свако ко и мало познаје програмирање би ми вероватно рекао да сам наведеним релацијама ушао у неку рекурзивну “мртву петљу” из које нема изласка. Ја бих се са тиме у начелу сложио, али бих нагласио да још увек не постоји дефинисан концепт који би направио модел и програм од овог догађаја.

Аутор: Синиша Влајић, 17.02.2011. год.