Бескрај

Стајао сам и гледао како ветар полако узима од овога дана дах и носи га негде далеко, тамо где смо сви исти. И тада сам ти рекао да нешто бескрајно осећам према теби, и окретао сам се у мислима тражећи тачку са које ћу најспремније сачекати твој одговор. Ниси ме погледалa, више си као овлаш рекла, да је: “…бескрајно фикција у изражавању недостатка осећања за стварне проблеме живота. Појмове као што су бескрајно, вечно, бесконачно ,..., остави за лаку ноћ а мени објасни од чега ћемо ми да живимо.” Био сам помало затечен развојем разговора. “Па добро ...”, рекао сам, “... не морамо одмах да се бавимо тим оштрим приземним темама, дај мало да маштамо.” Насмејала се и рекла нешто у стилу, па добро али од тога и нема неке велике вајде.

...

Пробудила се. Опет је сањала да је дуга са нијансама плаве ушла у нашу кућу. И више те боје нису имале облик, изгледале су као звук који је остао од крошње ораха, последњег топлог летњег ветра. Све је у било у некој косини са облинама које јој нису дозвољавале да се пробуди када ја хтела. Пробала је неколико пута, али није ишло, док се притисак нествара није довољно испунио њеном жељом да престане да сања. “Стварно више не знам из ког простора ми долазе тако снажна треперања и струјања ...”, рекла ми је, “... понекад је све то тако пријатно, али ме помало и плаше сва та силна и необична искуства”. Кроз сан сам јој рекао: “Немој да се пуно узбуђујеш то је само сан, мирно спавај и не плаши се.” Ништа ми није одговорила. Чуо сам у даљини како размишља (... Да ли постоји бескрај? Не знам. Да ли осећам бескрај? Да осећам га необјашњиво потпуно. Да ли бескрај, ствара осећај бескраја или је нешто друго узрок томе? Не знам, мождa он зна?!?...Питаћу га, не нећу да га питам...) и вратио сам се у неку моју прилично хоризонталну и без пуно изражених пикова мисао која ме је водила назад у сан, знајући да и даље према њој нешто бескрајно осећам.

Аутор: Синиша Влајић, 18.02.2011. год.