Бомбона

Једног дана, пуно година пре него што сада пишем, кренуо сам у биоскоп Кинотеку да гледам филм “Неки то воле вруће”.  Ушао сам у аутобус 58 и стао сам на задњу платформу, скроз лево, где сам се мало изоловао и почео да размишљам о ничему, гледајући из аутобуса пејзаж Бановог брда. На станици код Аде Циганлије ушла су два музичара, један хармоникаш стар око 20 година и клиња од неких 6,7 година који је певао, или још боље речено нарицао, све оно што ће се још дуго у безнађу певати овим просторима. Све ми је то било поприлично онако..., ако се узме у обзир да сам недељу дана пре тога био на концерту Дисциплине кичме у Дому омладине. Међутим моје мишљење нисам гласно изражавао, вероватно подсвесно очекујући да ћу то једном урадити, што се и сада дешава док пишем. Када је био завршен тај мини концерт, мали певач је кренуо од путника до путника да им се нешто додели на име њиховог уметничког перформанса. Тако је дошао и до мене. Нисам имао нешто пуно новца код себе, отприлике таман за карту и пар виршли са сенфом, које сам куповао у тада незаборавним наранџастим киосцима који су били на сваком ћошку нашег лепог града. У џепу сам имао неке тврде бомбоне и то сам му понудио. Погледом ме је сасекао ко мачем, што би рекао Бора Чорба, и рекао је: Шта ће ми то, ел имаш неке паре?  Одмахнуо сам руком и наставио да гледам куполе београдског сајма, поред којих је аутобус пролазио. Музичари су изашли из аутобуса, спремајући се да опет понове малопређашњи догађај неким другим путницима у неким другим аутобусима и тако у недоглед.

Данас и ја наплаћујем свој рад новцем и заиста не знам, шта бих некоме рекао, када би ми уместо новца понудио бомбоне. Некада давно, пуно година пре него што сада пишем, ја сам осуђивао поступак клинца а сада видим да нисам ништа бољи од њега.

Аутор: Синиша Влајић, 20.02.2011. год.