Када се склониш од времена

Ако у неком трену живота препознаш и осетиш вечност, 

како ћеш након тога гледати на време?

Да ли ћеш стати поред пута и мирно сачекати,

да сви велики каравани прођу мимо тебе,

без велике помпе, у миру, простором који светли сном,

без жеље да кажеш куда да иду даље.

Mожда ћеш их само благо поздравити 

и пожелети им добар ветар и миран и безбрижан суд њихове несавршености,

и рећи онима на зачељу:  "Знајте да слутња се наслања на неписани ток

кога схватају они који су сведоци свих времена".

Тада, ма шта помислили о теби, пусти их и не противречи,

свако је у праву у равни свога скретања са пута негације

у контрадикцију, у слављу свога разума на рачун

осећаја који не познаје победнике и побеђене.

Тада ћеш можда видети како се унутар кретања

дешавају неслућено мирне силе,

које су међусобно проткане пажњом и љубављу, према свему живом,

што се рађа и буди и одлази у нествар када дођу плиме.

И свуда и на сваком месту  дешаваће се она, као костанта даха и осећаја,

која те прожима нежношћу и топлином далеких простора осмеха,

као крајња сврха која се отима од времена и светли без узрока,

и све своди на оно што ће увек и заиста увек бити - чисту љубав без икаквогa страха.

Аутор: Синиша Влајић

20.12.2011. год.