Повратак ...

Дан је на заласку, превише се скупило мисли и делића од непробуђених снова који пролазе кроз моје противречности. Све је мање мира и тишине којa ми је давала снагу, за лет без покрета, за кретање без простора, у времену које је отишло од себе и никога више не познаје. Где сам тачно ја, то можда неко, ко није ја зна. Неко ко нисам ја а опет је увек са мном, и биће ту до краја века.
Путеви које створише снови, знају куда идем, али још увек нису одлучили, где ћу стићи. Ветрови ми шапућу, да сам рођен раније него што су ми рекли, и да ћу отићи одавде касније, него што сви буду мислили. Воде са извора ми дају савет да идем њиховим током док живим сан, а када сан оде тада треба да постанем огањ, да разгорим превише оствареног кроз себе на свет који мора да трпи свако моје дешавање.
Када зажмурим знам да ћу видети свет онакав какав заиста јесте и пустићу да утисци и сећања граде слику и звук простора у који ћу увек моћи да одем, да мало од свега побегнем и пустим душу да у миру снива повратак суштине, оне фине, драге, безбрижне и тихе суштине.


Аутор: Синиша Влајић
22.12.2011. год.