Мали смисао ...

Стојим на ветру, поље носи цветове разних покрета, 

сунце није у зенити, нема пренесеног значења, 

само простор и лет у наговештају са парчићем смисла, 

и плави, заиста плави сан са златним крилима.

Док су говорили да сам сенка од своје свести,

тапшали су и говорили да је то услов опстанка,

док су говорили да има тек понеки пут ка рају,

смиривали су ме причом да је слобода илузија.

А ја сам гледао ка тамо где поглед не допире,

и слушао оно што се звуком не простире,

и пролазио кроз просторе, својим бићем немирне,

и дружио се са мислима које су правиле побуне.

И писао песме док су други преписивали пролазне истине,

и говорио о бескрају док су други плашили децу да не погреше,

и сањао цветна поља док су други тражили форму успешне обмане,

и дружио се са људима који су веровали у идеале ванвремене.

...

Мирис рузмарина понекад нам направи смешак а да га нисмо свесни,

и деси се онај мали смисао који чини да будемо то што јесмо.


Аутор: Синиша Влајић
Ноћ између 26 и 27.12.2011. год.