Не мирим се са тим

Људи ми долазе по реч, две и питају ме зашто сам сигуран у оно што мој поглед даљином носи. Ја им кажем:  "Некада су неостварени одговори постављали питања свакога дана, гледајући како настаје смирај у дубинама плавог сјаја, како тај смирај покреће мисли из истог даха  ..., када је буђење било привилегија вечних ...". 
Гледали су ме и нису ме даље ништа питали.  Ја сам их поздравио и мислио сам о томе како зрак сунца на лицу најлешег смешка прашта одраз прошлости. Док су одлазили пожелео сам им мир и сигурност у наступу пред онима који ће им постављати иста питања. 
... 
И сви ти људи били су ми драги ... а ја сам знао да другачији усуд не пише никоме дан упознавања ни дан растанка, јер се све креће просторима бескраја и нествара. И колико год се неко труди да разуме шта се заправо догађа, мало јаче струјање и трептај доживљаја само повећава осећај спутавања оних који живот описују бојама и звуцима.
...
Не мирим се са тим ...