Сачувана пролазност

Када се приближим, заборављам да моје речи постају траг јесени, када свеприсутно око нас, заустави своје кретање, и погледа ме са смешком, када се чини да све постаје тихо и једно, када сањах осамдесетих година двадесетог века, не знајући пут. На плочнику сви су једнаки према сећању, и не тражи се пуно, само нешто што личи, на звуке који се простиру до нествара, верујући да ће доћи дан добра, да то није фикција, да пепео просут по делима није развејао све трагове нашег чињења. Било је то време када су посрнуле мисли долазиле и обузимале човека, који није знао шта треба да чини, да зна, да је љубав на спруду далеког острва, негде у измаглици тражења, док сузе траже изговор за свој крај. Када се истина открије, покажи јој знак да си знао да знаш да никада ниси сам, и не окрећи леђа када се ка теби упути дан твога буђења, у духу, у милости, у животу кога си знао један дан, када си дошао до нечега, што можда је био сан. Речи, као и пре, немирне и сујетне, боду ме и траже да их дам, да предам стварности делове сна и да опет будем у овоме свему далека поента, која ми наговештаје да, и бежи и каже да је у љубави почетак и крај. Промена је тако наша, и сваким треном следи мога корака плам, замишљен будим у себи зрак поштовања према свакоме ко има дах, према свакоме ко ће једном бити прах, развејан у свемиру наше сачуване пролазности и карактера. Синиша Влајић (30.01.2010)