Бела дуга

Погледај да ли видиш бело боје које су око нас,

истина мудро збориш то што прелазим је кућни праг.

Када се покоси сено, сено постаје откос,

баци мозак на откос, опусти се потпуно.

Ако пуно журиш успори, пусти да полако тече,

исто ћеш урадити и више, недај да ти душу заробе.

Путеви по којима газим, свуда постоји и траје прах,

на извору на почетку дана, вода нека снагу да.

Ако си наумио пуно, пресеци најмање на пола,

посвети одробљено време, чувару својих снова.

Полако без имало срџбе, осети сваки трен,

поштуј свачији живот јер зора је иста за све.

Волећу нек бела дуга, води ме докле осећам,

желећу док мисли има, да трен постане вечни сјај.

Када се покоси сено, сено постаје откос,

баци мозак на откос, опусти се потпуно.

Ако пуно журиш успори, пусти да полако тече,

исто ћеш урадити и више, недај да ти душу заробе.

Аутор: Синиша Влајић

Почетак 90. година прошлог века