Једнога јутра

Једнога јутра пробудио ме је сат, који је споро откуцаваo у ритму сећања на делове мога сна, који се стапао са целином нечега што сам заправо био ја, што је заправо био мој живот. Устао сам и отишао до огледала које је приказивало по мало од свега, што је требало да траје мало дуже од мога буђења. Кренуо сам на горе испуњен нечим што јесте по себи биће тренутка који сам упознао када сам био млад. Неко је рекао: “ Ти си заиста у своме размишљању сам”, и пустио је олују на моје дилеме о коначном и вечном што од детињства чини сваки мој дан. У даљини сам и даље чуо откуцаје који су ме враћали из сутра у сада, из јуче у простор кога нико није назвао именом славе. Да ли неко може да ми да наговештај у чему смо сви, шта се заправо дешава када се од себе одвојим, када се јутром у мислима престројим са догађајима који следе и који су се десили пре свега. Молим се и очекујем свом спојом спознајом да будем спреман, када буде требало да пређем праг, из таме незнања у сјај новог бескраја који ће бити коначан обухватом мога духа. Да тада ћу се правити да је сасвим нормално то што нема одговора на питања која још увек не знамо да поставимо.