Тај осмех

Ја увек ћу бити на страни плавог сјаја,

док слушам старе сентиш песме 

и враћам се у далека времена прошла.

Ја ћу увек бити нестварни зрак,

који те милује топлотом,

када зима уђе у твоје тело,

када те закаче искуства пролазности и немирни сни.

Снови ми у задње време баш не иду,

ту сам негде на средини пута кога зову живот,

људи ретко гледају док се буде,

углавном се простиру кроз живот "у пролазу".

Нема веће илузије ни опсене од пролазних људи,

који дођу и прођу "у пролазу", 

и шта тада да чиниш пријатељу,

да останеш сабран или да поручиш једну љуту,...,

Ох, како тај осмех помера ме снажно,

како утиче да не будем исти,

како се тетурам када пуно на њу мислим,

како ... ми ништа осим ње није важно.

Аутор: Синиша Влајић

03.01.2012.