Барут

Сутра је у нечему што дуге ноћи краду од јутра сунца сјај,
њен нежни поглед је понекад одлутао скоро до бескраја,
ја сам на ветрометини онога што осликава дуге ноћи дан,
оно што нисам ја то је одавно уснило најдубљи сан.
Да се будим могу али не из почетка,
кренуо бих од краја па све до извора,
док ме не осликају пејзажи оних времена,
који су говорили да сам ја пелен који држи равнотежу осмеха.
Нисам у томе што неко мисли да пуно зна,
нисам у оном што је сатира ради тужног погледа,
мисли ми лете ка оним висинама,
које се мере плавим и јасним мислима.
Ако мислиш да ме познајеш следи ток мирног сна,
ако се гледаш кроз наду покрени чврстину одсјаја,
које се помаља из неког лепог нествара,
да дочара сву лепоту непресушних простора.
Тако је душо, над лепотом противречности бди,
пусти да речи плету неког чудног смисла нит,
не дај да тмина чини дан, коме се радују зли
не дај да ме ме покрећу бесмислени немири.

Аутор: Синиша Влајић