Импресија ...

 Када свака давна мисао постане довољно сама да може да постане своја,  

десиће се јутро које ће трајати дуже од сећања на тренутак непролазног у нама,   

десиће се буђење осмеха који је увек био ту са шапатом нежности,   

са осећањем које је стварало просторе нечега што одувек има склад.   

Звуци допиру до мисли и ту се крећу полако и лагано као облак пре појаве сна,   

у ритму промене, живот се спушта на врхове својих таласа који носе овај дан,  

у даљине, где је праштање костанта и где љубав има мало другачији сјај,   

мало више окренут ка нади да све са чим ходимо има смисла, као и несањани сан.   

Ту се негде дешава и нешто што личи на дане који су нам били драги,   

а сада су далеко испред времена које ће доћи, када освестимо ко смо ми   заправо,   

када јутарња роса прекрије сећања на нешто што је пуно љубави по себи,   

без потребе да тражи, са сврхом да заувек и без уздржавања даје... "

Аутор: Синиша Влајић