Не видим се ...

Не видим се више у огледалу ... и то није ништа ново, до скоро сам и био а нисам желео да јесам.
...
И ти ме загледаш са стране ... из неке сасвим друге перспективе, коју ја нити знам нити сам икад долазио одатле... па што ме онда без жеље окрећеш око свога смисла ... док се ја ту као нешто трудим да будем од белих снова сена, која ти помаже да се оствариш кроз нешто што нема ни трага ни имена.
...
Тако би било лепо да сам више пута чуо: "...на тој косини се тихо спушта када се најсмелије лети и пада... ", али те речи су често бежали ... док нисам себи рекао: "... пусти да сенке светле својим тмином по теби ... док излазиш из хладне воде ... тако се најлакше дише ... тако се најлакше пење и пада..."
...
Дај више да не снивам када ме даљина превише одвоји од свега, када ми говориш да је ово прича која нема крај ... само се стварности понављају, док из једне не испадне моја судбина.
...
Смешно за оне који се радују ... убрзаном паду без пуно припрема. Ја му дођем као нечија осуда да се деси овде и сада да би неко рекао: " ... како је леп овај сан када трепери и претвара се да je мање вредан од нествара ...".
...
И ти се смејеш ... од свога тренутка узимаш дах и пушташ да одем због тебе од себе ... да би видела како изгледа ... када сам сам, са тобом, због тебе.


Аутор: Синиша Влајић
19.01.2012