Пучина

Ма пусти нека се овај свет окрене на теме ако је то услов да јој приђеш и да јој тихо шапнеш: "Волим те заувек" ... 
Стајао сам на пучини, ветар је шибао лице које је видело свега од овога света ... нисам био неко ко је покушавао чистом водом да опере своје грехе ... био сам их свестан и нисам их бацао на крајеве сећања, они су били ту ... живљи него икад и спремни да се понове ... нисам био обичан путник који је видео света за свога века ... био сам поморац даљина које само уморна свест може достићи.
...
И тако се деси најобичнији дан и она се деси ту, тако с брезом блиска и млада, са дугом косом боје нествара која се преламала са таласима пролазности ... ох како си лепа, док се пучине смењују у твојим очима ... душо како си сјајна када ми прилазиш док мисли узимају од мене ... оно мало беле светлости што оста ... ма није важно ... назови то како хоћеш, пркос, илуизија, нада, благостање, ... , невиност у окриљу мога посматрања онога што је се рађало у твојим очима, пуних осаме, дивних јутара.
Да ли можеш да ми кажеш зашто те нису назвали ... по плавом сну ... зашто те нису поставили на врх оног тамо облака ... да те гледамо када се на овом плаветнилу изгубимо, када нам је свеједно који је дан, минут ... онда када су сви тренуци исти.
...
На тој пучини сам вековима ... веома свестан свега што знам ... што није искуство ... што је оствареност других кроз мене ... када су узимали, давали, када су бежали престрашени од буре, када су уживали у благостању сунчевих дана ... увек сам говорио ... молим вас што пре идите ... да бих могао да размишљам о њој ... тој прекрасној жени која ми је давала разлог да трајем ...
...
Ту сам негде ... где нисам ништа ближе ономе што је личило на добро у мени ... испуњен празнином која покушава да склони њене слике ... испуњен звуцима који не препознају таласе ... ове исте пучине на којој одувек пловим и мирим одбачене снове...
...
Једном када заспим поведи ме ... тамо где ће моја вечност са твојом да споји се ... тамо где ће сјај твога погледа душу моју да греје ... једном када заспим, када одлетим са пучине.

Аутор: Синиша Влајић
17.01.2012

Ластавица

Када би могао још једном да кажем ... да не тражим од сунца сјај, који сакри се у твојим сновима ... е давни, давни трени шта ми сада јутром доносите.
...
Можда сам био твој када сам најмање мислио да јесам ... када сам осећао твоје немире из даљине ... када су ми године носиле успомене и звуке који су бежали од себе.
...
Не тражите да будем то што нисам ... нема уступка којим ћу одложити себе од тебе, нека се носе све оне бесмислене промаје које залудни људи послаше да оправдају реч против тебе.
...
Гледате ме из близине и не желите да чујете ... ма нека, а ви мисли ви идите, доста је било празних прича ономе ко то заиста не заслужује, ..., и не тражите да понављам да моје сте.
...
Пустите више те привиде ... што свакога дана око мене чују се, насмејте се и у нествар се склоните ... доста је било шаренишу да шепури се, а даље од њихових жеља ништа не види се...
...
Доћи ћеш једног дана знам и неће ме бити страх да руку пружим ти ... кад се будеш пуштала у даљине неописиве ... моја драга, моја најдража ластавице.

Аутор: Синиша Влајић
18.01.2012

Не видим се ...

Не видим се више у огледалу ... и то није ништа ново, до скоро сам и био а нисам желео да јесам.
...
И ти ме загледаш са стране ... из неке сасвим друге перспективе, коју ја нити знам нити сам икад долазио одатле... па што ме онда без жеље окрећеш око свога смисла ... док се ја ту као нешто трудим да будем од белих снова сена, која ти помаже да се оствариш кроз нешто што нема ни трага ни имена.
...
Тако би било лепо да сам више пута чуо: "...на тој косини се тихо спушта када се најсмелије лети и пада... ", али те речи су често бежали ... док нисам себи рекао: "... пусти да сенке светле својим тмином по теби ... док излазиш из хладне воде ... тако се најлакше дише ... тако се најлакше пење и пада..."
...
Дај више да не снивам када ме даљина превише одвоји од свега, када ми говориш да је ово прича која нема крај ... само се стварности понављају, док из једне не испадне моја судбина.
...
Смешно за оне који се радују ... убрзаном паду без пуно припрема. Ја му дођем као нечија осуда да се деси овде и сада да би неко рекао: " ... како је леп овај сан када трепери и претвара се да je мање вредан од нествара ...".
...
И ти се смејеш ... од свога тренутка узимаш дах и пушташ да одем због тебе од себе ... да би видела како изгледа ... када сам сам, са тобом, због тебе.


Аутор: Синиша Влајић
19.01.2012

Барут

Сутра је у нечему што дуге ноћи краду од јутра сунца сјај,
њен нежни поглед је понекад одлутао скоро до бескраја,
ја сам на ветрометини онога што осликава дуге ноћи дан,
оно што нисам ја то је одавно уснило најдубљи сан.
Да се будим могу али не из почетка,
кренуо бих од краја па све до извора,
док ме не осликају пејзажи оних времена,
који су говорили да сам ја пелен који држи равнотежу осмеха.
Нисам у томе што неко мисли да пуно зна,
нисам у оном што је сатира ради тужног погледа,
мисли ми лете ка оним висинама,
које се мере плавим и јасним мислима.
Ако мислиш да ме познајеш следи ток мирног сна,
ако се гледаш кроз наду покрени чврстину одсјаја,
које се помаља из неког лепог нествара,
да дочара сву лепоту непресушних простора.
Тако је душо, над лепотом противречности бди,
пусти да речи плету неког чудног смисла нит,
не дај да тмина чини дан, коме се радују зли
не дај да ме ме покрећу бесмислени немири.

Аутор: Синиша Влајић

Толико има дивних људи

Толико има дивних људи који су свуда око нас,
неприметно живе и дишу и држе равнотежу свемира.
...
Са пуно добрих манира, уче нас да није празан свет,
јер они знају да цене љубав, созерцање кроз агапе.
Да ли си ти са њима или са стране посматраш свет,
још увек не схваташ где је слобода, 
где воде простори унутар тебе.
...
Споља гледаш, видиш празнину,
хладне мисли, наум бесмисла,
бахато понашање сенки, без душе и осећаја.
...
Толико има дивних људи и радостан сам због тога,
има наде, има лепоте, има вечног где нема сујетнога.
...
Толико има дивних људи који су свуда око нас,
неприметно живе и дишу и држе равнотежу свемира.

Аутор: Синиша Влајић

Импресија ...

 Када свака давна мисао постане довољно сама да може да постане своја,  

десиће се јутро које ће трајати дуже од сећања на тренутак непролазног у нама,   

десиће се буђење осмеха који је увек био ту са шапатом нежности,   

са осећањем које је стварало просторе нечега што одувек има склад.   

Звуци допиру до мисли и ту се крећу полако и лагано као облак пре појаве сна,   

у ритму промене, живот се спушта на врхове својих таласа који носе овај дан,  

у даљине, где је праштање костанта и где љубав има мало другачији сјај,   

мало више окренут ка нади да све са чим ходимо има смисла, као и несањани сан.   

Ту се негде дешава и нешто што личи на дане који су нам били драги,   

а сада су далеко испред времена које ће доћи, када освестимо ко смо ми   заправо,   

када јутарња роса прекрије сећања на нешто што је пуно љубави по себи,   

без потребе да тражи, са сврхом да заувек и без уздржавања даје... "

Аутор: Синиша Влајић

Тај осмех

Ја увек ћу бити на страни плавог сјаја,

док слушам старе сентиш песме 

и враћам се у далека времена прошла.

Ја ћу увек бити нестварни зрак,

који те милује топлотом,

када зима уђе у твоје тело,

када те закаче искуства пролазности и немирни сни.

Снови ми у задње време баш не иду,

ту сам негде на средини пута кога зову живот,

људи ретко гледају док се буде,

углавном се простиру кроз живот "у пролазу".

Нема веће илузије ни опсене од пролазних људи,

који дођу и прођу "у пролазу", 

и шта тада да чиниш пријатељу,

да останеш сабран или да поручиш једну љуту,...,

Ох, како тај осмех помера ме снажно,

како утиче да не будем исти,

како се тетурам када пуно на њу мислим,

како ... ми ништа осим ње није важно.

Аутор: Синиша Влајић

03.01.2012. 

Понекад

Понекад пожелим да уђем у твој сан,

да ти запевам песму коју из детињства знам,

да ти поклоним нежност далеких простора,

да ти шапућем да је љубав непрекидна промена.

Понекад пожелим да се раније пробудим из сна,

да ти насликам песму која је давно нестала,

да ти шапућем тајну коју ми је тишина донела,

да се лепи дани мере дужином твога осмеха.

Понекад пожелим да останем између јаве и сна,

да душу своју предам тамо где рађа се сјај,

тамо где све мирише на рузмарин и мај,

тамо где љубав дише трен твога трајања.

Аутор: Синиша Влајић

01.01.2012