Имагинарни број

Колико је понекад тешко писати и мислити о нечему што је наизглед апстрактно и недодирљиво а у суштини се непрекидно дешава и траје истим током као и ми...

Не знам због чега, углавном пре неколико дана у мисао ми је ушла Лапласова трансформација и почела је лагано да ме савија и да ме прожима и почех да је простором осећам... И питао сам се шта би се десило када бих ја био функција и када би она почела да ме трансформише у комплексни простор у коме обитава никад до краја схваћени, а опет толико примењивани, имагинарни број. Каква бих ја то био функција, да ли бих пратио јутарње снове како се пресликавају у прошле дане, или бих ... не знам ни сам шта.

Ако сам ја функција која се дешава без предаха и ако се у свакој тачки мога кретање налази одраз мога искуства, да ли ја икада у животу могу да станем, да мало предахнем, да осетим простор мојих осећања? По свој прилици то мало растојање између два искуства је све мање и иде ка стапању у једно. Ако се сва искуства стапају у једно онда мој живот постаје константа, са једним осећањем који постаје равна линија  и иде ка вечности...

Трудим се да између доживљаја и осећања поставим тачку равнотеже која ће их помирити тако, да не полетим превише када осетим да надолази снага нити да паднем скроз када сам празан и када се тетурам кроз живот. Када погледам те односе видим да златни пресек полако али сигурно постаје место окупљања мојих мисли, сабирања расутих доживљаја, набацаних сећања и долазећих очекивања. Све покушавам да поставим кроз однос непрекидне равнотеже и непрекидног присуства сваке крајности у појави кроз тачку која их мири и не дозвољава да ико потпуно надвлада оно друго. И мислим да је имагинарни број одраз те тачке која мири и држи равнотежу између појава и између прошлог и будућег времена кроз, управо сада. И размишљам рационално и просто кажем ако постоји нешто што је представљено са бројем један тада ће равнотежу да направи минус један. А имагинарни број је корен од минус један, то је оно што математичаре и уопште научнике, држи у страхопоштовању према нечему што непрекидно користе а не могу да измере. Какав врхунски апсурд, мериш и описујеш појаве са нечим што је немерљиво...

Ако бих могао макар мало да помогнем, ја бих као неко ко је информатичар, неко ко се бави развојем софтверских система рекао нешто веома логично и једноставно:

Корен од минус један  је апстракција од броја минус један.

То значи да  је у простору видљиво-невидљиве стварности између  бројева -1 и 1 корен из -1(односно i), у односу који је задат златним пресеком. То се може сликовито приказати:

1………. i ...... -1

или неким псеудокодом класа 1,-1 и i:

class 1              class i         class -1 extends i     

   { i ...}         {…}              {…}

To значи да 1 садржи i док -1 остварује i.

Када неко ово прочита може да помисли да је ово научна проза без научне вредности. Али ако се наведени став о имагинарном броју покаже као исправан онда ће ова прича једног лепог дана постати бајка за све оне који су у исто време и уметници и научници.

Аутор: Синиша Влајић

25.11.2011, Добој.

Пуно јасније

Некада сам ишао стазама које су биле тамо негде и никада више, некада сам пролазио пределима којих нема више ни у сећању. Некада сам смишљао стихове и певао о нечему што далеко је, што моје искуство тек у наговештају осети. И трудио се да одсликам све што носи лепог доживљаја дан,  да додирнем белу светлост у ветру који се одваја од свога сна. И маштао, да сам зрак чија је сврха да некога мало загреје па да се врати извору који нема ни почетак ни крај.

...

И тако су пролазиле године и заборавио сам зашто зора  осветљава пут који води до нествара, зашто се границе губе када се уздише душа до апсолутног праштања, и када немерљиво струји сваки део бића пуног бола, где сузе потапају просторе заборављених снова. Заборавио сам, зашто се крећем, где идем, ко осветљава моје дешавање у тами бројних заблуда које су се сабирале и гушиле мој дух који је одувек желео да буде слободан.

...

Свака тачка кроз коју пролази мој живот је раскрсница која има безброј путева, са безброј разлога да ни једним од њих не кренем. У свакој тачки постављам исто питање суштине, крајње суштине... и људи пролазе и пролазе и неко од њих пре неки дан се насмеја и рече: “Синиша опусти се,  једног лепог дана престаћеш бити само део целине и тада ће ти све бити пуно јасније...”… 

Аутор: Синиша Влајић

20.11.2011

Када љубав почиње

 

Када љубав почиње,

очи удишу од живота све,

усне неприметно трепте и дрхте,

испред мене је само твој лик и твоје име.

Када љубав почиње,

нешто изнутра се окрене,

па све таме у светлост се претворе,

док шапућеш: "Волим те".

Реф: Када би љубав могла да траје заувек  као када почиње.

Када љубав почиње,

све је занемарљиво у односу на тебе,

плочници града постају небеске стазе,

по којима лебдим док слушам те.

Када љубав почиње,

нешто се изнутра окрене,

па све таме у светлост се претворе,

док шапућеш: "Волим те".

Реф: Када би љубав могла да траје заувек  као када почиње.

Модел добра и зла

Сетих се јуче старе индијанске приче у којој је деда питао унука шта је то човек а овај му је отприлике овако одговорио:- Човек је биће које у себи има два вука. Један вук је добар а други је зао и они се стално међусобно боре. Унук га је питао: Па ко од њих двоје побеђује? Деда га је погледао и полако одговорио:- Онај кога више храниш. То значи да уколико чиниш добра дела, добри вук ће побећивати лошег вука, али запамти у животу ни један од та два вука немогу скроз да победе оног другог...

...

Наведена прича ми је била подстицај да покушам да направим упрошћени модел добра и зла. Па да кренем...

...

Човек може да се замисли као неко ко у својој души има две посуде испуњене добрим и лошим садржајем. У почетку посуде имају неки капацитет и испуњене су до врха, при чему су и добро и лоше у равнотежи (основна равнотежа). Један од основних принципа наведенеог модела је:-  Добро и лоше  имају непрекидну тенденцију да буду у равнотежи.

Уколико човек чини добро дело тада се посуда добра празни и однос посуда долази у неравнотежу. Да би се однос вратио у равнотежу могу да се десе два случаја:

а) да сачекаш да ти се добро врати из окружења или

б) да урадиш нешто лоше, истог интезитета као што је било учињено добро.

Први случај је пожељан јер ће након враћања доброг из окружења опет бити успостављена равнотежа између добра и зла, при чему ће и једно и друго бити испуњено до врха. Уколико се деси други случај тада ће такође однос између добра и зла бити у равнотежи али ће и једна и друга посуда бити испражњена за интезитет учињеног добра односно зла. Тада може из окружења да се очекује да се деси и нешто добро и нешто лоше док се опет посуде не испуне до врха и не уђу у основну равнотежу.

Уколико човек чини лоше дело тада се посуда зла празни и однос посуда долази у неравнотежу. Да би се однос вратио у равнотежу могу да се десе два случаја:

а) да сачекаш да ти се лоше врати из окружења или

б) да урадиш нешто добро, истог интезитета као што је било учињено лоше.

У првом случају ће након враћања лошег из окружења опет бити успостављена равнотежа између добра и зла, при чему ће и једно и друго бити испуњено до врха. Уколико се деси други случај тада ће такође однос између добра и зла бити у равнотежи али ће и једна и друга посуда бити испражњена за интезитет учињеног добра односно зла. Тада може из окружења да се очекује да се деси и нешто добро и нешто лоше док се опет посуде не испуне до врха и не уђу у основну равнотежу.

Уколико човек чини добра дела а из окружења се иста не враћају то значи да је посуда зла и даље мање испуњена од посуде добра (то значи да је у ранијем периоду учињено више лоших од добрих дела).

Уколико човек чини лоша дела а из окружења се иста не враћају то значи да је посуда добра и даље мање испуњена од посуде зла (то значи да је у ранијем периоду учињено више добрих од лоших дела).

Уколико човек из окружења прима више добрих дела од капацитета посуде добра та добра дела се пребацују у посуду зла, јер човек није давао добра дела иако је посуда добра била испуњена до врха. Ово је ситуација када се капацитет посуде зла повећава.

Уколико човек из окружења прима више лоших дела од капацитета посуде зла та лоша дела се пребацују у посуду добра, јер човек није чинио лоша дела иако је посуда зла била испуњена до врха. Ово је ситуација када се капацитет посуде добра повећава.

У животу капацитет добра и зла се непрекидно повећава.

Наведени модел објашњава неколико народних изрека:

1.      “ Шта си посејао то ћеш и да пожањеш”.

2.      “ Добро се добрим враћа”.

 …

и неколико мудрости из Библије:

1. “Ко тебе каменом ти њега хлебом“.

2. “ Ако те ко удари по једном образу, ти му окрени и други“.

...

Ако је наведени модел тачан, онда ће само откривање те истине, бити добро дело за мене, тако да из окружења могу очекивати нешто лепо да се деси. Ако наведени модел није тачан, онда ће сам покушај да афирмишем добро бити сасвим довољан да лепо започнем нови дан.

Аутор: Синиша Влајић.

15.11.2011. год.

Отварање јутра

Баш све и да желим сад, 

да се креће кроз моје мисли дан, 

у коме ти дајеш сунцу сјај, 

у коме се сјај претвара у сан, 

у коме ти постајеш део нествара, 

који се даје и чини свест, 

у којој се гради љубав за вечни трен, за вечни снен.

Реф: 

Баш све и да желим сад, 

да се креће кроз моје мисли дан, 

у коме ти дајеш сунцу сјај, 

шта бих са тим (2x), 

ако ти душо лепом речју јутро не отвориш (3x).

Аутор: Синиша Влајић

14.11.2011

Гранични прелаз

Једног лепог суморног дана враћао сам се из Добоја преко Шамца до Београда.  И у том враћању родноме граду морао сам да пређем неколико граница.  На граничном прелазу Хрватске према Србији стајао сам као и обично у колони кола која су чекала да прођу стандардну процедуру контроле пасоша и пртљага. Приближавао сам се граничном прелазу и када сам био други по реду, видео сам нешто што је потпуно излазило из сивила предвечерја и границе као места које раздваја људе и народе. Симпатична црнокоса милиционерка је седела у граничној кућици и прегледала је пасоше путницима. Иза ње је стајао њен колега и полако јој је масирао рамена. Дошао сам на ред. Док сам предавао пасош видео сам јој на лицу умор али и велико задовољство што јој колега, који је и даље масирао, помаже да преброди дуге сате монотоног и не пуно инспиративног посла. Узела је пасош са невиђеном лакоћом и он је почео да јој поиграва у рукама док га је вештим покретима скенирала. Гледао сам је лице, она мене није видела, знала је да неко (ја) ту, али сам јој био незамисливо далеко. И ја и мој пасош и тај гранични прелаз и све те процедуре које је научила и све те рутине које је свакодневно радила. Она је била негде горе, тамо где нема бола, где неме несклада, где се све добија и даје кроз осећања. Тамо где је љубав основа и крајњи циљ сваког кретања. Она је лебдела на облацима сјаја који су су се кретали ка даљинама непролазних времена... У једном тренутку се вратила назад, окренула се ка своме колеги и дала му је смешак који је прекрио све његове немире и страхове из детињства...

Када је завршила скенирање и гледање у, односно, кроз мој пасош, вратила га је још суптилније него што га је узела. Пасош ми је скоро испао из руке када сам осетио те искре и та струјања које је она на њега пренела. Поздравио сам је и кренуо. Није ме чула, њене руке су у ваздуху чекале нове пасоше да понове тај нестварни и неухватљиви плес ... Изнад тог граничног прелаза створена је спирала позитивних таласа која се ширила у бескрај.

...

И видео сам, негде далеко у будућности, како су од тих граничних прелаза настала места на која су путници радо долазили да се окрепе, да добију вољу и надахнуће да иду даље, да поразговарају са људима добре воље (граничном милицијом) који су били ту да им помогну на сваки могући начин. И негде у ћошку једне од тих граничних кућица видео сам слику оних који су утемељили границу будућности,  црнокосу милиционерку и њеног колегу, који је и даље масирао.    

Аутор: Синиша Влајић

11.11.2011

А мисао ти ...

 

Када је слика у одразу поштује је, 

јер ниси до краја упознала себе,

нежно са пуно кајања, добољно мудро.

Довољно храбро и нестварно далеко се,

приближи оном што си мислила да је 

наше, и што ће заувек бити.

А мисао ти, а мисао ти, а мисао ти о нама долази.

Насмеши се прошли су ратови,

и птице имају чудан сјај у лету,

и све је онако у средини лепо и безбрижно.

И ти си окупана срећом,

без обзира што је све ово у молу,

и што се све дешава необично стварно и близу.

А мисао ти, а мисао ти, а мисао ти о нама долази.

Аутор: Синиша Влајић

Београд, 08.11.2011

Покушај

Колико путева у једном правцу носе наша имена,
колико има смисла када летиш сама,

јер тад боје ништа не значе,

јер тад сузе се међусобно привлаче,

покушај, заиста покушај,

речима боје да оствариш,

осмехом сунце да пробудиш.

Аутор: Синиша Влајић, 01.11.2011