Прва бора

Пре неколико година мој клинац је пошао у предшколску наставу. Његова васпитачица или учитељица (како год је исправно рећи) је била жена средњих година, са веома израженим борама, оштрог погледа и без осмеха на лицу. Од првог момента када се упознала са нама (родитељима) заузела је оштар став у вези правила долазака и одлазака деце. Рекла је да од нас очекује да децу доводимо петнест минута пре почетка наставе и да обавезно будемо ту када се буде завршила настава, јер она нема намеру било кога да чека. Родитељи је нису волели и разне епитете су јој давали у међусобним разговорима али су се и поред тога држали правила које је она завела. Деци је она без, обзира на наше критике, била сасвим добра и нико се није на њу жалио. Чак напротив, клинац ми је често говорио како је она добра, како их лепо учи, саветује, помаже када нешто праве ...

У истој школи код друге васпитачице ишао је син од мога брата. Та васпитачица је била млада, тек што је завршила Факултет, са пуна ентузијазма, шарма, посвећености и према деци и према родитељима, са пуно разумевања, једном речју савршена особа за посао који је радила. Мој брат и остали родитељи из те групе су били презадовољни. Нећу да погрешим ако кажем да смо им завидели на таквој васпитачици у односу на нашу ...

Једнога дана наша група, као што се и очекује, дошла је на време да сачека децу. Наша васпитачица је продужила час петнестак минута како би деца довршила нешто што су почела да праве. Она млада васпитачица је у тачно време када треба, извела своју групу. Родитељи из друге групе су узели децу и пошли су кући. Међутим родитељи од двоје деце су каснили и млада васпитачица је остала у школском дворишту са децом да их чека. Наставница је гледала на сат и од њеног скоро увек присутног осмеха, почели су да се назиру само обриси. Било је очигледно да јој није ни мало пријатно што је још увек ту и што није кренула тамо где је вероватно планирала да оде. У међувремену су наша деца изашла. Она је и даље стајала, тражећи погледом родитеље којих није било ни у наговештају. Погледао сам је и учинило ми се да јој се на челу појавила бора. Замислио сам се и поставио, не знам ни сам коме, питање : Колико ће у данима и годинама који следе та млада васпитачица добити бора пре него што заузме оштар став према родитељима?

Аутор: Влајић Синиша, 24.02.2011. год.

Ко испадне из реда остаје ван реда

Отишао сам у самопослугу. На улазу самопослуге сам покушао да узмем прва колица која су ми била по реду. Пробао сам да их узмем али нисам могао јер су она била превише чврсто спојена са другим колицима.  Наставио сам са покушајима да одпетљам замршене жице од колица, али без пуно успеха. Тада сам се сетио старог доброг правила: “Ко испадне из реда остаје ван реда” и ставио то двоје фанатично загрљених колица по страни и узео сам трећа колица која су долазила по реду и започео сам куповину ...

Прва колица која су требала да ми реше проблем чувања намирница при куповини, постала су сама за себе проблем, тако да сам одустао од њих и изабрао прва следећа која су могла да ми то обезбеде.

У животу се дешава да не иде увек све по очекиваном реду. Ако неко долази некоме по неком реду, не мора да значи да ће га тај изабрати само зато што је он дошао на ред. Да би био изабран ти требаш некоме да решиш неки проблем а не да му поред постојећег проблема који решава ти будеш још један нови проблем који ће можда направити још много, ко зна колико, нових проблема.

Правило: “Ко испадне из реда остаје ван реда” се користи на аеродромима када неки авион из неког разлога не полети на време.  Тај авион, односно тај лет се одлажу до даљњега док се не деси неки слободан ванредни термин. Оно што не сме да се наруши је ред летова следећих авиона у односу на оног који није полетео на време. Ако би се то нарушило имали би масовно кашњење свих авиона који следе лет проблематичног авиона. Све би се то такође одразило на ред летова авиона многих других аеродрома, што би на крају довело до тога да кашњење лета проблематичног  авиона направи хаос у летовима авиона широм света.

Аутор: Синиша Влајић, 22.02.2011. год

Боранија

Када сам био мали нисам волео да једем боранију и још нека друга јела, која су по свом садржају била здрава али су по мени била веома неукусна. Бака ме није терала по сваку цену да једем оно што нисам волео, док је мама од мене  очекивала да поједем све оно што су и други укућани јели. Пошто су отац и мајка радили преко недеље, обично бих ја ручао пре њих и тако елиминисао сваки потенцијални проблем по питању хране коју нисам волео. Једино смо недељом ручали заједно и тада се и десио догађај који ми је помогао да решим моју слабост са храном.

Био је летњи дан. Бака и деда су раније ручали и сели су у двориште испод великог ораха. Ја, отац и мајка смо били у подруму спремајући се за ручак. Мајка је изнела на сто шерпу са боранијом. Када сам то видео схватио сам да сам у великом проблему. Од бораније ми је било мука и сваки пут када бих погледао оне пантљике и осетио у ваздуху тај неодређени укус једина мисао ми је била да што пре одатле побегнем.  Као клинац сам био мршав и вероватно из мајчине перспективе није било ни мало пријатно гледати ме како мрљавим и стално нешто извољевам. Тог дана она је решила да ме натера да боранију по сваку цену поједем. Нисам знао шта да радим. Покушао сам да преговарам али једино што сам успео да тада изборим је место где ћу да ручам, о томе шта ћу да ручам више није постојала никаква дилема. Сео сам испред подрума, гледајући истовремено и оца и мајку који су били у подруму и баку и деду који су били у дворишту. Мајка је пришла и сипала ми боранију, уз пут говорећи баки да се случајно не меша у ову ситуацију и да би било добро да ми више не попушта по питању хране.  Бака је била веома толерантна по питању мојих прохтева. Вероватно и више него што би требало. Гледао сам у тањир и он је гледао мене, и тако смо се гледали, ... Мајка је неколико пута рекла да почнем да једем. Оклевао сам. Покушао сам баки да дам неки сигнал да ми помогне али ми је она погледом рекла да ће ми помоћи сваког другог дана, али тог веома тешко, јер је мајка, више него очигледно, била одлучна да пресече моје одбојне ставове о боранији и сличним куваним травама. Када сам видео да ми нема помоћи замрзнуо сам ту ситуацију и мислима сам се пренео у будућност.

Седео сам са женом у трпезарији нашега стана и ручали смо. “Да ли знаш”, рекао сам жени, “када сам био мали нисам волео боранију.” “Нисам то знала”, одговорила је.  “А видиш сада уживам у свакој храни коју ти спремаш, чак сам се и угојио мало више него што би требало”. Насмејала се и наставили смо да причамо о неким другим стварима...

Вратио сам се у стварност и почео сам полако да једем. Отужан укус је и даље био ту и сваки залогај ми је био веома мучан и тежак. Борио сам се и на крају сам се некако изборио са том боранијом.

Тог дана су сви били срећни, мајка што је њен оштри педагошки курс дао резултат, бака што је избегнута конфликтна ситуација и ја јер сам био свестан да ме у будућности чека жена која ће ми правити најлепшу храну и у чијој боранији ћу искрено да уживам... И заиста се тако десило.

Аутор: Синиша Влајић, 21.02.2011. год.

Бомбона

Једног дана, пуно година пре него што сада пишем, кренуо сам у биоскоп Кинотеку да гледам филм “Неки то воле вруће”.  Ушао сам у аутобус 58 и стао сам на задњу платформу, скроз лево, где сам се мало изоловао и почео да размишљам о ничему, гледајући из аутобуса пејзаж Бановог брда. На станици код Аде Циганлије ушла су два музичара, један хармоникаш стар око 20 година и клиња од неких 6,7 година који је певао, или још боље речено нарицао, све оно што ће се још дуго у безнађу певати овим просторима. Све ми је то било поприлично онако..., ако се узме у обзир да сам недељу дана пре тога био на концерту Дисциплине кичме у Дому омладине. Међутим моје мишљење нисам гласно изражавао, вероватно подсвесно очекујући да ћу то једном урадити, што се и сада дешава док пишем. Када је био завршен тај мини концерт, мали певач је кренуо од путника до путника да им се нешто додели на име њиховог уметничког перформанса. Тако је дошао и до мене. Нисам имао нешто пуно новца код себе, отприлике таман за карту и пар виршли са сенфом, које сам куповао у тада незаборавним наранџастим киосцима који су били на сваком ћошку нашег лепог града. У џепу сам имао неке тврде бомбоне и то сам му понудио. Погледом ме је сасекао ко мачем, што би рекао Бора Чорба, и рекао је: Шта ће ми то, ел имаш неке паре?  Одмахнуо сам руком и наставио да гледам куполе београдског сајма, поред којих је аутобус пролазио. Музичари су изашли из аутобуса, спремајући се да опет понове малопређашњи догађај неким другим путницима у неким другим аутобусима и тако у недоглед.

Данас и ја наплаћујем свој рад новцем и заиста не знам, шта бих некоме рекао, када би ми уместо новца понудио бомбоне. Некада давно, пуно година пре него што сада пишем, ја сам осуђивао поступак клинца а сада видим да нисам ништа бољи од њега.

Аутор: Синиша Влајић, 20.02.2011. год.

Зуб

Пробудио ме ноћас око 4h бол зуба. Мало сам се промуво по кући и узео неки бруфен и ставио га на зуб. Бол је био мало примирен али је и даље био ту негде. Мало даље него што је био, али сасвим довољно близу да знам да га нисам до краја отерао од себе.  Вратио сам се у кревет и почео је да ме хвата сан у који сам унео  и тај споро тињајући бол. И почео сам да сањам и сан је прекрио моје мисли и све се за тренутак утишало, па су полако скоро неприметно почеле да долазе слике. Био сам у дворишту цркве и нека мени прилично драга особа, која је сада веома далеко од мене, је седела на улазној капији. Покрио сам је ћебетом јер јој је било хладно. Нешто смо уобичајено попричали и радња се пренела у улицу у којој сам провео добар део свога детињства. Видео сам неколико познатих људи и међу њима особу коју сам покрио са ћебетом. Рекао сам јој: “У моме сну сам те покрио ћебетом”, нашта је она одговорила: “Да и у мом сну то се десило”. Погледао сам остале и рекао како је она често сумњала у снове  а сада сања исти сан као и ја...

Када сам ујутру устао и даље сам осећао бол у зубу.  Али добро то није важно у овој причи, јер ћу мало касније отићи код зубара и ваљда ћу некако да решим тај споро растуће-спуштајући бол. Оно што могу да закључим из овог догађаја јесте мој  бол у зубу, који је можда довео до тога да се у сну деси сан. То му дође отприлике овако. Имамо мене и мој бол у зубу (јава1), радњу у дворишту (сан2), радњу у улици (сан1). Сан1 је: а) сан од јава1 и б) јава2 од сна2. Да мало појасним, сан се десио слојевито, тако да ми је сан1 (јава2) деловао као јава у односу на сан2. Када сам се пробудио схватио сам да је сан1 заправо сан у односу на јаву и мој болу у зубу.

На крају бих ову причу завршио са две дилема: 1. Да ли бол зуба утиче на слојевитост снова? 2. Да ли je слојевитост сна вертикална, раздвојена по паровима јава-сан?

Аутор: Синиша Влајић, 19.02.2011. год.

Волим те пуно

Волим  те пуно. Шта то значи, да ме волиш пуно? Волим те пуно, као што некога могу и мало да волим.  Стани, шта ако je то, мало те волим,  баш  мало? Да ли је  твоје пуно (у односу на твоје мало), мање од пуно, како га ти мени представљаш?   А зашто ме све то питаш? Зар је то уопште битно када те волим?  Ако ти некога мало волиш, онда је твоје пуно веома ограничено и та љубав  је пребројива и коначна  у било којој димензији живота. Мени такво пуно заиста не треба. Поштеније је да ми кажеш волим те а време ће показати колико је то. 

Аутор: Синиша Влајић, 19.02.2011. год.

Бескрај

Стајао сам и гледао како ветар полако узима од овога дана дах и носи га негде далеко, тамо где смо сви исти. И тада сам ти рекао да нешто бескрајно осећам према теби, и окретао сам се у мислима тражећи тачку са које ћу најспремније сачекати твој одговор. Ниси ме погледалa, више си као овлаш рекла, да је: “…бескрајно фикција у изражавању недостатка осећања за стварне проблеме живота. Појмове као што су бескрајно, вечно, бесконачно ,..., остави за лаку ноћ а мени објасни од чега ћемо ми да живимо.” Био сам помало затечен развојем разговора. “Па добро ...”, рекао сам, “... не морамо одмах да се бавимо тим оштрим приземним темама, дај мало да маштамо.” Насмејала се и рекла нешто у стилу, па добро али од тога и нема неке велике вајде.

...

Пробудила се. Опет је сањала да је дуга са нијансама плаве ушла у нашу кућу. И више те боје нису имале облик, изгледале су као звук који је остао од крошње ораха, последњег топлог летњег ветра. Све је у било у некој косини са облинама које јој нису дозвољавале да се пробуди када ја хтела. Пробала је неколико пута, али није ишло, док се притисак нествара није довољно испунио њеном жељом да престане да сања. “Стварно више не знам из ког простора ми долазе тако снажна треперања и струјања ...”, рекла ми је, “... понекад је све то тако пријатно, али ме помало и плаше сва та силна и необична искуства”. Кроз сан сам јој рекао: “Немој да се пуно узбуђујеш то је само сан, мирно спавај и не плаши се.” Ништа ми није одговорила. Чуо сам у даљини како размишља (... Да ли постоји бескрај? Не знам. Да ли осећам бескрај? Да осећам га необјашњиво потпуно. Да ли бескрај, ствара осећај бескраја или је нешто друго узрок томе? Не знам, мождa он зна?!?...Питаћу га, не нећу да га питам...) и вратио сам се у неку моју прилично хоризонталну и без пуно изражених пикова мисао која ме је водила назад у сан, знајући да и даље према њој нешто бескрајно осећам.

Аутор: Синиша Влајић, 18.02.2011. год.

Пешачки прелаз

Пре пуно година ишао сам од мог Факулета (ФОН) ка Славији и размишљао сам о томе колико је живот предодређен а колико сам човек утиче на свој животни пут. И отприлике ми је размишљање ишло у следећем смеру. Кључни тренуци (тачке) живота су предодређени (рађање, удаја(женидба),...), док на пут измеђе неке две кључне тачке живота човек у некој мери може да има утицај...

То размишљање је тема за себе  и њега спомињем као неки контекст у коме сам био, као нешто што ми је можда мало више појачало духовну перцепцију у догађају који је следио.

На пешачком прелазу између хотела Славије и некадашњег биоскопа Славије (улица Мекензијева, некадашња маршала Толбухина) једна стара бака ме је ословила са Сине и замолила да јој помогнем да пређе улицу. Рекао сам јој да ме ухвати под руку и полако смо кренули. Док смо прелазили улицу она ми је рекла: “Сине, немој никада да пушиш цигаре”.  Ја сам јој рекао да ме то не привлачи и да никада нисам осећао потребу за тим. Наставила је: “Имала сам сина твојих година, који је преминуо од рака грла”. Тихо, можда више за себе, сам рекао субина и тако се наш разговор завршио. Прешли смо улицу. Она је кренула ка Црвеном крсту, док сам ја продужио ка центру града.

Размишљао сам о догађају који се десио и почео сам да изводим неку своју духовно-формалну логику. Бака ме је ословила са Сине и успоставила је релацију Мајка-Син између мене и ње. Затим ме је рекла да не пушим, што значи да је ме саветовала (учила) шта да радим (Мајка учи Сина). А затим је рекла њено болно искуство у којој је она научила од свог Сина колико су штетне цигаре (Син учи Мајку).

На основу наведеног сам закључио да Мајка учи Сина, оно што је Син научио Мајку, да Син не заборави оно што већ зна (са чим је научио Мајку).

Из наведеног сам извео још општији закључак:

Ја учим тебе, оно што си ти научио мене, да не заборавиш оно што већ знаш.

Свако ко и мало познаје програмирање би ми вероватно рекао да сам наведеним релацијама ушао у неку рекурзивну “мртву петљу” из које нема изласка. Ја бих се са тиме у начелу сложио, али бих нагласио да још увек не постоји дефинисан концепт који би направио модел и програм од овог догађаја.

Аутор: Синиша Влајић, 17.02.2011. год. 

Хиљаду година мира

Ако се икада сретнемо на мосту, где људи окупљени у добру боје дане, сети се да сам веома давно пожелео да овај простор постане место које неће имати ране. Ту ће деца живети без страха од сутра и људи ће неговати своје мисли свакога дана,...., правда, истина и љубав ће бити одреднице било чијег сјаја.

...
Концепт хиљаду година мира је садржан у потенцијалу свакога човека и не треба дозволити да оптерећења и предрасуде овога света, зауставе ту плиму која долази, која нараста и која ће оплеменити простор деловања свакога човека. Не треба се плашити и избегавати рећи да је унутрашњи мир човека нешто најлепше што може у животу да му се деси. Светлост унутрашњег бића је лек за све оне, знане и незнане судбине, које се крећу око тебе, и које без гласа траже речи утехе. Ти требаш да будеш светионик на пучини где бесне буре, да људима покажеш пут да полако са пуно нежности и праштања изађу из олује.
...
Нико не мора да буде неко други да би постао оно што јесте. Нико не мора да се ичега одриче што га чини и што га је грејало кроз време. Нико не сме да изгуби своју личност и све оно што је бескрајно јединствено и величанствено различито од других. Нико не сме да своју различитост намеће као предност над било ким другим. Свако треба да има свој став и мишљење о свему што га одређује као човека, као некога ко се креће путем живота са вечношћу као крајњим исходом.
...
Када се окупимо под небеским сводом где нас светлост сунчевог сјаја нежно греје и када разменимо речи љубави и пустимо да проклија небеско семе, десиће се дуга лепоте која ће оплеменити овај свет. Под том дугом ћемо у хармонији живети и ствараћемо нови свет у коме ћемо заиста уживати. Хиљаду година мира ће сигурно настати и ништа неће моћи тај процес зауставити. Помолимо се Богу у име мира и љубави и пожелимо једни другима хиљаду година среће и радости.
...

Будуће генерације ће нам бити захвалне на томе.

 Аутор: Синиша Влајић, 16.02.2011

Размишљам о сну

Чини ми се да сам будан читав живот и понекад почињем да размишљам о сну, као онда када сам говорио пред пуно људи, да ми је тешко што сам тада ту. И онда када сам се трудио да будем сличан другима, брзо бих се враћао  у себе,  јер сам знао да сам превише далеко од свих да бих било кога саветовао да прати мене. Једино што ти могу рећи је следи срца пут без икакве дилеме и одагнај све оно што  је неко други замислио за тебе.  Једино ћеш тако бити задовољан са људима око себе, јер нећеш морати никоме да кажеш , твоје приче су  одвеле у празнину мене. Ја сам годинама био будан и нисам дозволио да са сновима испуним време, зато сам сада мало уморан и жељан да на мало дуже побегнем од себе.  

Аутор: Синиша Влајић, 15.02.2011.     

Слушајући Soldier of fortune - Deep Purple

На таласима неких давних снова отишао сам у плаво, без жеље да се икада овде вратим. И на прагу далеких простора стајала си ти, потпуно иста као када сам те видео први пут. Тихи звук се преламао преко свода, свих мојих наговештаја, да је вечно заувек ту и сада. Твој осмех је полако долазио из неког нествара и желео сам да постанем тренутак твога простирања. Ти си била и остала неко ко је био центар онога што заправо јесам, што је заправо мој пут.
...
Рекла си, живот је требао да буде бајка свих оних дивних дана када смо били заједно и када нисмо знали колико све може да буде далеко. Говорила си о суштини нашег дугог даха пре настанка мрака и пута који води ка светлости.Речи су имале облик нежности, док се јутро рађало у твојим мислима које су водиле до бескраја.
...
Пустио сам да ме водиш до краја, улазио сам у плаво без издисаја, без жеље да се икада овде вратим...


Аутор: Синиша Влајић, 14.02.2011.

Доброта нека сведочи

Облаци иду ка западу, мисли су скучене на малом простору,
где се налази уточиште духа, где је почетак било каквог сећања.

Време се завукло у пукотине, време се плаши да се покаже,
а ја ако заборавим да постојим, подсети ме који ми је најлепши стих.

Прашина се диже и улази у очи, глас унутарњи ме држи спремног на све,
не дозвољавам да глупости живота сведоче о ономе што за мене смисао је.

Реф: Доброта нека сведочи како је леп овај дан!!!

Аутор: Синиша Влајић, 03.02.2011.

Она

Наиђу дани, када би да одеш од свега,
да заборавиш, све оно што празни душу човека.

Она зна када не иде, она разуме твојих мисли риме.

Наиђу дани, када би да одеш од свега,
да заборавиш, све оно што празни душу човека.

Она не одлази када је тешко, она је твога живота нежност.

Реф:
Иду тренуци мога живота, наизглед пролази све,
њена љубав остаје и чини, чини, чини моје сне.

Аутор: Синиша Влајић, 12.02.2011.

Ту ћу остати

На лицу људи, једног пролећног дана,
видео сам пуно прича, без почетка и краја.

Међу свима њима, видео сам тебе,
и одмах сам знао  да је неко сунце огрејало мене.

Ништа ниси рекла, у неком свом сну си била,
око твога струка је била нека нежна свила.

Била си тако, тако млада и мила,
нешто као илузија или бела вила.

Реф:
Ту ћу, ту ћу остати, душу своју тренутку предати.

Аутор: Синиша Влајић, 10.02.2011.

Љубав је ...

Ти си моје сунце мило,

дођи седни ми у крило.

Немам чега да се стидим,
пресрећан сам кад те видим.
Твој ми осмех снагу даје,
живот са тобом за мене рај је.
Заиста сам срећан до неба,
ништа ми друго љубави од живота не треба.

Реф:
Љубав је када са неким делиш све,
своје снове, тугу, радост и боли.
Љубав је истина која душу припрема,
за вечно у једном са оним кога волиш.


Аутор: Синиша Влајић, 06.02.2011