Ти дајеш срећу ...

Када мислиш да можеш да будеш, 

сам на врху света,

окупан светлошћу сунца,

пробуђен мирисом неба.

Када осмех се једном да,

он постаје бљесак сна,

који у срцу се сакрије,

и стално ми долази и душу греје.

Када кажеш да волиш ме,

од негде покренем се,

па прелазим просторе,

док срећа носи ме.

Када је љубав стално ту,

можеш да летиш, да падаш, да будеш на дну,

али свестан си суштине,

да љубав носи, да траје, да нема предаје.

Реф:

Све је, све је у речи,

која је мелем болу мом,

када, када се насмејеш,

ти дајеш срећу животу мом.

Аутор: Синиша Влајић

06.11.2010. год.

Бела дуга

Погледај да ли видиш бело боје које су око нас,

истина мудро збориш то што прелазим је кућни праг.

Када се покоси сено, сено постаје откос,

баци мозак на откос, опусти се потпуно.

Ако пуно журиш успори, пусти да полако тече,

исто ћеш урадити и више, недај да ти душу заробе.

Путеви по којима газим, свуда постоји и траје прах,

на извору на почетку дана, вода нека снагу да.

Ако си наумио пуно, пресеци најмање на пола,

посвети одробљено време, чувару својих снова.

Полако без имало срџбе, осети сваки трен,

поштуј свачији живот јер зора је иста за све.

Волећу нек бела дуга, води ме докле осећам,

желећу док мисли има, да трен постане вечни сјај.

Када се покоси сено, сено постаје откос,

баци мозак на откос, опусти се потпуно.

Ако пуно журиш успори, пусти да полако тече,

исто ћеш урадити и више, недај да ти душу заробе.

Аутор: Синиша Влајић

Почетак 90. година прошлог века 

Једнога јутра

Једнога јутра пробудио ме је сат, који је споро откуцаваo у ритму сећања на делове мога сна, који се стапао са целином нечега што сам заправо био ја, што је заправо био мој живот. Устао сам и отишао до огледала које је приказивало по мало од свега, што је требало да траје мало дуже од мога буђења. Кренуо сам на горе испуњен нечим што јесте по себи биће тренутка који сам упознао када сам био млад. Неко је рекао: “ Ти си заиста у своме размишљању сам”, и пустио је олују на моје дилеме о коначном и вечном што од детињства чини сваки мој дан. У даљини сам и даље чуо откуцаје који су ме враћали из сутра у сада, из јуче у простор кога нико није назвао именом славе. Да ли неко може да ми да наговештај у чему смо сви, шта се заправо дешава када се од себе одвојим, када се јутром у мислима престројим са догађајима који следе и који су се десили пре свега. Молим се и очекујем свом спојом спознајом да будем спреман, када буде требало да пређем праг, из таме незнања у сјај новог бескраја који ће бити коначан обухватом мога духа. Да тада ћу се правити да је сасвим нормално то што нема одговора на питања која још увек не знамо да поставимо.

Бесконачно и мало више од тога

Понекад јутра дуго трају
и ноћ губи дах од нежности
и буде се тренуци у твоме загрљају
и ништа више није исто љубави.

Тражио сам целога живота пут
и нашао сам онај дивни сјај
у твојим очима и гласу
и ништа ме више не може поколебати,
да те волим бесконачно и мало више,
мало више од тога.

Није ми жао ничега
са тобом проводим најлепше дане живота
и уживам у свакоме трену
не размишљам о проблему, што живот својим током доноси.

Тражио сам целога живота пут
и нашао сам онај дивни сјај
у твојим очима и гласу
и ништа ме више не може поколебати,
да те волим бесконачно и мало више,
мало више од тога.