Сачувана пролазност

Када се приближим, заборављам да моје речи постају траг јесени, када свеприсутно око нас, заустави своје кретање, и погледа ме са смешком, када се чини да све постаје тихо и једно, када сањах осамдесетих година двадесетог века, не знајући пут. На плочнику сви су једнаки према сећању, и не тражи се пуно, само нешто што личи, на звуке који се простиру до нествара, верујући да ће доћи дан добра, да то није фикција, да пепео просут по делима није развејао све трагове нашег чињења. Било је то време када су посрнуле мисли долазиле и обузимале човека, који није знао шта треба да чини, да зна, да је љубав на спруду далеког острва, негде у измаглици тражења, док сузе траже изговор за свој крај. Када се истина открије, покажи јој знак да си знао да знаш да никада ниси сам, и не окрећи леђа када се ка теби упути дан твога буђења, у духу, у милости, у животу кога си знао један дан, када си дошао до нечега, што можда је био сан. Речи, као и пре, немирне и сујетне, боду ме и траже да их дам, да предам стварности делове сна и да опет будем у овоме свему далека поента, која ми наговештаје да, и бежи и каже да је у љубави почетак и крај. Промена је тако наша, и сваким треном следи мога корака плам, замишљен будим у себи зрак поштовања према свакоме ко има дах, према свакоме ко ће једном бити прах, развејан у свемиру наше сачуване пролазности и карактера. Синиша Влајић (30.01.2010)

Слушајући Псалам 135

Сунце, гласови се буде у траговима сећања,
милост његова нам даје свима сјај,
и почиње да нараста благослов са извора,
са олтара на коме се вечност надвила - Алилуја.

Чежња за будућим, дах живота испуњава,
помирени са собом и људима, мисли чине животу плам,
колико смо близу повратка, то наше добро дело зна,
на распећу векова, када је око нас пуно обмана - Алилуја.

Оно што уцељује, лебди на крајевима значаја,
већ дуго смо заробљени не насушним потребама,
одвојени од источника, близу амбиса бесмисла,
жедни за речима који славе светлост вечног у нама – Алилуја.

Наслеђе, непролазног у нама јутром буди сан,
да осване у нама рај, да видимо како треба сунце да сја,
да исели из душе наше, немирног облака дах,
да испуни сваку мисао промишљу Бога живога - Алилуја.

Славите Бога небескога - Алилуја
јер је довјека милост његова – Алилуја.


Синиша Влајић (29.01.2010)

Даљина нежности

Отворено је за свакога ко мисли да може,
да досегне даљину која јутарњом росом сни,
и да са поносом призна свима, да је ту где је,
ненасилан, спреман да свима пружи мир.

У затвореном трајању путеви немају своје име,
они су прирасли моме кретању и понекад,
пружају наговештај онога што је било,
без потребе да се ико икада изненади.

Можда је то малени обрис тихог над нама,
када постајемо једно са простором далеким,
који буди у нама оно што јесмо, пробуђени,
када речи стварају нежност даха, не више усамљени.

Улазимо у нешто што смислом чини да мирно бдим,
и могу да ти поручим да ту страх не постоји,
да један јасан стих покреће свемир тих,
и све постаје своје, складно у љубави.

Синиша Влајић (29.01.2010)

Плима

Погледао сам и видео да оно што пролази,
оставља траг у виду сенке, облика или речи,
заробљено у свом битку, чекајући да одговорим,
са јасном мишљу о почетку свеобухвата.

И тако да једном, нисам могао наћи,
човека који стоји у магли са саборним смислом,
да ће заувек наћи сваки покрет који појам чини доживљајем,
а обраћање се осредње омеђи својим гласом.

Рекао сам да мноштво чини целину са надом,
као да неко у зори довлачи хладну мисао,
и сања да може допрети до онога што увиђаш,
што догађам неким даном светлим као мај.

Ноћ када говорим лије наду у бескрај да могу,
видети више од краја што носи слутњу пре почетка,
и нада да јутро носи заборављен осмех обичног,
увиђајног покрета који руши неки закон.

Трен је наизглед довољан да успем да се досегнем,
да могу чинити јутро као осмех што иде са тобом,
и дочекујем занос који помиње моје име,
у сванућу наде проживљеног, добијеног хлеба.

Са сваким новим листом се буди осврт на чест корак,
који граби ка бујицама свога препознавања,
и када не може да постоји стаза којом ходим,
ни када нема магле која ће будити сутра.

Врхом иде и смеје се топлим смешком,
из очију се провлачи корак који нежно милује простор неког сна,
дана који се смеје, видањем лоших догађаја,
и сновиђења и бдења над јаким, необичним треном.

Са надом да ћу успети, свитњу дошивљавам као дар,
и не желим чути што се поје туђим словом,
и гласно се изражавам, јер боље не могу,
и маштам и надам се да ћу започето окончати.

Свици су бајно носили поступке које желим,
да се присетим главном мишљу, шта је почетак свега,
и пријало би ми да гледам у сунце које се да,
са свом својом ширином, прекрасном да знаш.

Сачекај и догоди ће се, у трену дугог трајања,
као код пролазника на обали који сања отвореног ума,
таласом који одоздо на горе плива,
са плимом наших сећања који затварају круг сјаја.

Синиша Влајић

Светковина

На сваком почетку налази се прегршт речи које знам,
и слутим да могу да их објасним покретом,
из мале чежње која се однекуд јави,
па близу мене бди, и јутро ми чини веселим и дугим.
Да знаш, да сваким погледом носиш дан,
кога знах из четири бела гласа која чујем,
када нада утиша зов корака који иду,
путем који цвета једном и још једном на више.
Мисли, јасно зборе што твоје усне нестваром воде,
као благи лет некога кога знаш дуже,
од свеколике мимикрије која зна да се незнано појави,
у мени, у теби у животу кога често срећемо.
Близу почетка је љубав затворена својом дубином,
и жељом да лепе ствари трају дуже од стварности,
од хладног недокучивог спуштања тежњи,
на узаврели асфалт града који немирно спава.
И ти си сена мојих снивања која одувек трају,
и магла је густа да би видела лик који се крије,
иза твоје пете, иза твога петог корака,
који је бржи од осталих, знаш и сама зашто.
Колико год пута да нестанем ти докучи због чега,
се опет враћам, па склопи око нежно,
као када успављујеш некога ко те с надом жели,
и благосиља сваку реч коју кажеш за миран трај.
Ако је могла да настане нит, на сваком крају
је држи оним што се зове: “било шта у једном за век”
који следи наше мале излете у оно што чини,
вечне односе и везе које баш сада желиш.
Намириће се појам, онога што ће доћи од себе,
за себе, за неки дан који ће с миром пунити душе наше,
и трајаће трен као муња пред престолом Творца,
довољно дуго да се пробудимо заувек са јасним виђењем.


Синиша Влајић (07.06.96)

На велики петак

За узврат се покреће чврста стега милости,
према сјају дубине, ка белини смерности,
и дрхтај се изгуби у седам градова,
и дође пред сан огледало трајања.

Замућен видик постојања слутње живи,
и траје дан и може да стане да настави,
и сунце да се угаси, да сване у ноћи,
да нежне речи прострује у нечијој снази.

Сутра је осетило данас на ивици тренутка,
на крајевима су руке вукле ка распећу,
и винуо се поглед до престола,
и заробљени занос примакао до спокоја.

Унижена светлост је остала у причама,
свете мисли у узнесеним душама,
лето охлађено хладноћом људског осмеха,
лепо време било је до бола тужан привид.

Седеле су на камену сенке заборављених речи,
погажено бледило је удисало последњи издисај,
и нису раздвојене реке примиле никога,
продужена стрепња је растурала раба Божијега.

На велики петак се враћало своме почетку,
мисли су чишћене молитвама за мир душе,
постојала је клица нечег налик на љубав,
човек је трајао, испуњен величином долазећег препорода.

Синиша Влајић(03.04.91)

Трава расте, лоше се сања

Трава расте, лоше се сања,
дубоко извире из дисања,
немир обухвата луч живе мисли,
корак смерно осећа свест.

Просто праштам љутњу ближњег,
понављам реч коју најбоље слутим,
на путу без људи се будим,
и утапам своје виђење просветли.

Слободно умивам, лице топлином,
и видим све оно што обично памтим,
и не желим назад да се вратим,
дочекују ме руке оних које волех.

Неки трен оживе у мени
и никад се не заврши,
између две далеке речи, расплину се,
предодређеност, за сад вечно.

Остао сам у свежини јутра сам,
ни тамо ни овамо,
ни далеко ни још даље,
ни трага, ни зоре, ни мрака.

Трава расте, лоше се сања...

Синиша Влајић (08.03.91)